Pre izvesnog vremena su me pitali da pomognem jednoj osobi u borbi sa viškom kilograma. Naravno da sam pristala i predložila da me ta osoba pozove da bi se dogovorili oko detalja. Ipak, ako ta osoba ne želi sebi da pomogne i da promeni svoje navike, kako ću tek ja da je „nagovorim“.
Posle toga je sledilo objašnjenje kako ta osoba živi i KAKO NIJE BAŠ NEKA KUVARICA.
MOLIM?????!!!!!!!! Otkad je potrebna diploma iz kulinarstva da bi se hranili zdravo?!
Da li je i to još jedna predrasuda u vezi gojaznih ljudi. Ne znaju da kuvaju pa jedu samo „suvu i brzu hranu“.
Koliko puta sam od „velikih domaćica“ čula rečenicu „kod kuće drži dijetu, a kod mene se služi jer si moj gost“. Zar to nije licemerno?! Moramo da shvatimo da je gojaznost bolest te joj treba pristupiti ozbiljno.
Ono što je gojaznim osobama potrebno, je naša iskrena podrška a ne skriveni pogledi. Nadjimo način na koji ćemo podržati naše bližnje u borbi sa kilogramima, makar morali i sami da se odreknemo nekih „zadovoljstava“.
